Прича о љубави и смрти

Не мора мене нико поучавати шта је то љубав и поштовање. Имао сам то у свом дјетињству у нашој кући.

Отац ми је оженио лијепу и сироту из сусједног села. Родила му је здравог сина, мог старијег брата и ослијепила. Чуо сам да неке жене након порода имају проблема са мокрењем, зубима, венама, хемероидима, депресијом, али да ослијепе то никада нисам чуо, али постадох свједоком и тога.

Једна преамбициозна сељанка је опсједала мога оца, узорног и вриједног домаћина, са идејом да се ријеше моје мајке, пошто ионако од ње нема користи, да је гурну у бунар и да све изгледа као несрећан случај. А да онда њих двоје јаких и здравих наставе заједнички живот и изроде дјецу своју дјецу. Мој отац ју је без трена размишљања глатко одбио уз пријекор да јој је идеја суманута, пошто је она мајка њихове дјеце. У међувремено сам се родио и ја. Моја мајка је након овога још више завољела мога оца. Прогледала је након годину и по и изродила још двојицу синова. Нити смо сазнали због чега је ослијепила, нити како је нагло прогледала. А нисмо се ни нешто посебно трудили да заснамо, није се имало када од борбе за голи опстанак. Подвели смо то под оно народно, божије узимање и божије давање. 

Отац добивши петорицу синова, се нашао у проблему како да за све нас обезбједи довољно земље за преживљавање и изведе нас дјецу на пут. Постојеће имање није било довољно велико да се одвоји пет дијелова за свакога од нас.

Због тога је отац отишао на рад у Француску и остао тамо неколико година. Редовно нам је слао дио зарађеног новца. Када је довољно зарадио да прошири имање, одлучио је да нам се врати. Прије повратка у родни крај је свратио на обале Сене да се освјежи водом из ријеке и свечано поздрави са Француском, али она не хтједе да се раздвоји тако лако од мога оца и његовог поштено зарађеног новца. Средила је да док се умивао му испадне из џепа новчаник пун новца и упадне ријеку. Мој отац, непливач, је ужаснуто гледао како му матица односи све што је крваво стекао. Трчао је обалом упоредо са пливајућим новчаником. Размишљао је да ако га се не докопа, не преостаје му ништа друго него да се убије. Било би га срамота да се појави у селу након вишегодишњег одсуства без икаквог новца. Шта да каже дјеци, како жени својој да погледа у очи. Да ли ће му вјеровати да није прокоцкао и пропио зарађени новац као његов рођак што је урадио. Неким чудом након километар трчања нека струја скрену новчаник ка обали и насука га. Није ми причао да ли је заплакао од среће, али ја бих сигурно.

Свако од браће је добио комад земље, а он је нашу родну кућу проширио и направио нови кров, а и краве су добиле бољи и већи кров над главом. Краве су биле наше благо, па како да их запостави, када су се сви поновили нечим.

Не сјећам се баш најбоље другог свјетског рата, али сам овај минули сам веома добро запамтио. Једва сам извукао живу главу. Није лако бити Србин у непријатељском окружењу, јер те гледају и третирају као агресора иако си из истог краја као и ови који говоре о нашој агресији. Чак су нам и предци из истог краја. И вјере су нам из истог краја, али се зна која је задња дошла међу нас.

Подписан је мировни споразум, 1995. је година, завршена су ратна дејства, али се војске још нису све повукле у касарне нити биле демобилисале. Разне јединице Армије РБиХ су пролазиле нашим селом које је одвајкада било србско, али је подјелом припало у Федерацију БиХ. Знало се да су Срби добри домаћини и да свака кућа има ракије, па су се тако тројица ратника појавила испред наше родне куће и затекли мога оца и мајку како сједе на клупи. Тражили су ракију, и добили су је. Мајка је рекла да слободно узму све што могу да понесу, јер је по тону и ријечнуку обраћања схватила је нису баш добронамјерни. Замолила их је да их не туку, стари су.

Ми браћа смо добили поруку да су нам родитељи умрли, да је урађена обдукција и да је смрт наступила природним путем. Скупили смо некако новац и сахранили родитеље достојанствено на сеоском гробљу. На сахрани ми је пришао некадашњи сусјед и рекао да ми мора неке ствари објаснити. Осјетио сам да нешто није у реду са цијелим случајем, јер смо затекли кућу без крова, а знамо да је сво вријеме рата био. Рекао ми је да је лажиран обукцијски налаз, вјештак је констатовао прелом ребара и код оца и код мајке, али се тај податак није унио на завршни документ о смрти. Савјест му није дала да ове чињенице прешути и да не дођу до оних којима је битно да то сазнају.

Сва петорица само били на суђењу војницима за убиство. Увјерили смо се да наша стара изрека „двојица лоших, један без главе“ и те како има смисла. Двојица војника су имала исту причу и оптужили су трећег за убиство, који је сво вријеме суђења негирао да је убица и причао много убједљивије. На крају је пресуђено да је крив. Право је задовољено, али не и правда, судија је пресудио на основу правила које су сами правници донијели и сматрају да су довољна да се нечија судбина одреди, Сви су урадили свој дио посла како је прописано, и сви би као требали бити задовољни пресудом и живи су, али моји родитељи су нестали, на веома ружан и насилан начин.

Нисам никада био вјерник, одрастао сам под комунистичком владавиномм гдје вјера није била у првом плану, али ми ни данас ни један духовник није дао довољно убједљив одговор, како то бог дозвољава да нам убице ходају улицама, а невини страдају и бивају кажњени, јер се нађу на погрешном мјесту у погрешно вријеме. Није изгледа ствар ни у људима ни времену ни простору него у неусаглашености овога троје. Некако је превише проблема и несреће за један уређен свијет каквог тврде да је бог направио.

Ако га је правио из хаоса, није далеко догурао у његовом сређивању. А ни људи му не помажу својски да то издобри.

Душко Бошковић