Обичаји

Када су ми јавили да ми је мајка умрла био сам бескрајно тужан и чинило ми се да ћу вјечно остати такав. Посебна је веза између мајке и дјетета. Мајке и њена дјеца су некада ипак били један исти организам, у почетку су били једно и није то за занемаривања.

Док сам замишљен стајао над раком, тргну ме из размишљања комшија који ми пришапну да је стигао трубач и да неће да свира ништа друго осим „Тишине“. Каже да је такав обичај да се свира само то и да ће коштати сто марака, иако сам ја желио да се свира нека наша мелодија, а и да кошта мање.

Тек сам стигао на сахрану из Аустралије, након скоро десет година колико је прошло од овог нашег задњег рата који ће изгледа прећи у традицију и народне обичаје, па ми не бијаше чудно да су се обичаји промијенили. Десет година је понекад ипак довољно да се неки ситнији обичаји промијене. Кроз главу ми сину колико ли плаћају вјерници попа, када ми агностици оволико морамо давати трубачу, који још неће ни да свира по жељи плачаоца. Додуше и попови имају своје обичаје и процедуре којих се држе и не испуњавају жеље, ту смо барем на истом. Желио сам да трубач одсвира „Синоћ мије ружа процвјетала“, док се буде ковчег спуштао у раку, и питао сам се зар смо толико заглибили да ни то не може.

Одлуташе ми мисли на оца којег сам очекивао да ипак дође на сахрану, али се није појавио. Знао је правити мени нејасне потезе у животу. Имао је само мене са мојом мајком. Ваљда ме је волио, мада то никада ничим није показивао. А ко зна да ли је и моју мајку волио. Има обичај међу горштацима, да не показују сентиманталност. Срамота је показати пред другима да ниси чврст и стамен, мекоћа и попустљивост су били некако одређене за жене. Такав је обичај у мојих предака у горама одакле су.

А волио је и неке друге жене, није се никада скрасио са једном. Нисам никада докучио стварне разлоге за то мада мислим да је више била страст или неиживљеност у питању, а највјероватније обоје у комбинацији. Па сам тако имао и полусестре. Волио сам их много више него ли оне мене, ваљда што сам био јединац, па је мени било више потребније друштво него ли њима. Имале су једна другу. Сузана се удала за новинара, американца, да би се спасила од ове наше традиционалне биједе и побјегла од рата, али је он недавно настрадао у Авганистану. Сузана је јавила да неће моћи доћи на сахрану, тешко јој је суочавање са двије смрти ублизо.

И тако стојим сам над раком, чујем жамор људи око себе, али их све некако у даљини видим кроз измаглицу и разазнајем само обрисе људи. Неко почиње да чита говор: „Скуписмо се поводом овог тужног тренутка…“, када ме неко благо повуче за руку и угура ми у шаку цедуљицу. Кроз главу ми прође мисао да је можда трубач ипак одлучио да ми угоди и одсвира неку нашу мелодију и пита која би ми била по вољи. Одмотах папирић и прочитах: „Извини што не могу доћи на сахрану, такав је сада обичај. Схватићеш.“ И у потпису стоји Ханан. Вртим по глави да ли знам неку Ханан, и да ли је ово можда нека грешка у писању и броју слова. Некада сам знао неку Хану, покушали смо се забављати неколико дана, али углавном неуспјешно, бијасмо преразличити и нисмо били никада послије тога толико блиски да бих очекивао да дође на сахрану. Али ипак ми ово не личи на грешку. Лијепо и читко пише „Ханан“.

Обратим се човјеку који ми тутну ову цедуљу у руку и тихо му рекох да мора да је погријешио особу, јер не познајем никакву Ханан.

Каже да није погријешио:“Ви сте Младен, Сузанин и Драганин полубрат. Мени је Драгана по мојој кћерки послала ову цедуљу да вам је обавезно предам“.

Помало већ узнемирен од трубачевих хирова, додатно ме узнемири и ово са цедуљицом. Шта је ово људи са садашњим обичајима, гдје год се окренем неки обичаји, али никада исти као што су били. Моја породица је била партизанска и нису никада хтјели на сахранама попове, кажу није такав обичај, а у нас Срба у Аустралији је баш обичај да нема сахрана без попова. Сада и овај обичај да се дају цедуљице загонетних садржаја од загонетних особа. Примјетио сам да већ почињем да се људим упркос попијеним седативима. Зар и у овом тренутку у болу да човјек нема мира, да га бар тада мало оставе на миру да по обичају покуша да пресабере досадашњи живот.

Обичаји! Изгледа да не постојите да би вас се људи држали, него да би их вас мијењали!

„Али пријатељу, ја не познајем никакву Ханан, сигурно је неки неспоразум у питању“.

Погледа ме човјек изненађено и рече: „Ја видим да ви изгледа заиста не знате и да вам нико до сада то није јавио, али ваша се Драгана удала за једног који већ има једну жену и трудна је, али не јавља да не може доћи због трудноће. Него се покрила и сада се зове Ханан, а муслиманке не долазе на сахрану“.

Извор: Ћирилица