Данас су сви аналитичари и коментатори, а нико не нуди никакво рјешење. Сви се губе у бесконачним анализама, а нико не нуди синтезу. Па ја себи узимам за право да предложим рјешавање новонасталог сукобљавања и то као неко ко је са мајчине стране православно-римо-католичко-црногорско-зеленашке позадине, а са очеве православно-комунистичко-монархистичко-бјелашке.

Увод

Чињенице које се морају уважавати:

1. Србија је држава чланица УН,
2. Црна гора је држава чланица УН,
3. УН је инструмент за легализовање освајања свијета,
4. Црна гора је чланица НАТО-а што значи веома смањене суверености у одлучивању,
5. Србија и БиХ су такође државе, многосрбне и  још нису званично у НАТО-у.

Преслушао сам разговор са другом Милом Ђукановићем на Јутјубу на његовом каналу са 1000 пратилаца у том тренутку. Обојица смо рођени у пет дана разлике у систему другова и другарица, па га због тога овако ословљавам. Када смо ословљавали тако Тита, вођу онолике државе, можемо и владаре бивших југославенских република.

Изненађен сам како сам цијели разговор од скоро два сата до и најситније ријечи разумио, иако је разговор вођен на црногорском језику, а ја сада говорим србски. Мада смо све троје, и друг Мило и водитељка и ја учили кроз систем образовања српско-хрватски језик.

Када већ Запад од тренутка разбијања Југославије врши над нама разне експерименте на живо, ево да и ја предложим неке ексеприменте.

Варијанта 1

Црногорска православна црква је самим начином регистровања и недовољно духовном понашању свог челника, недовољно озбиљна творевина и најбоље би било укинути је, да не срозава иначе вјеру као појам, пошто је неким људима вјера јако битна ставка у животу.  Мени није.

И онда након укидања донијети закон који ће да важи исто за све вјерске организације и покрете и тиме одаљити вјерске институције из политичког живота државе, и натјерати их да се баве само духовношћу, што тврде да је њихов разлог постојања и што су радили у вријеме владавине комуниста.

Варијанта 2

Да би закон био исти за све, морају и све вјерске организације бити исто организоване, да би све имало смисла. Није коректно да се пребацује „Српској православној цркви“ да је алатка за спровођење некакве великосрбске хегемоније. А ислам као није алатка за спровођење великоарапске хегемоније и ширење њихове културе, а ни римо-католичанство као није алатка државе Ватикан којом ова држава хрвати Србе.

Ако црногорски Црногорци не сматрају да треба укинути ЦПЦ, да би све било праведно и равноправно, потребно је основати по истом принципу и Црногорску Римокатоличку Цркву (ЦРКЦ) и Црногорску Исламску Џамију (ЦИДЖ). Па ће тиме Црна гора да буде суверенија пошто ће бити спријечено управљање њеним грађанима изван Црне горе из других центара. И преостаће јој само да испуњава захтјеве НАТО-а, чиме ће умногоме бити олакшано управљање државом.

Приједлог за ублажавање тензија

Како сви предсједници и Србије и Црне горе и Босне и Херцеговине (у питању су три државе, а не четири, како се може учинити гледајући ово набрајање) говоре исти језик, истих су гена и поријекла, предлажем да се уведе кружење предсједника у југославенској регији. Па да једне године друг Мило буде предсједник Босне и Херцеговине, друг Миле Србије, а друг Ацо  Црне горе, и тако да се кружно смјењују у правцу казаљке на сату. Гарантујем смањењем тензија, уколи не избије још гори рат.

Закључак

Ако ко хоће да буде Црногорац и неће да буде Србин, нека буде, не смије то нико да му брани, али језик којим говори има да остане србски, јер ако Американци неће да су Енглези, него Американци, при чему нису увели амерички језик, него и даље говоре енглески, тако нека буде и у нашем случају. Укинути сва политичка имена за језике и вратити на фабричко подешавање, на србски језик. И мирна Босна, а Херцеговини како буде.

Када се већ дотичем језика интересује ме један новонастали феномен у Црној гори. По ком основу се одједном појавио босански језик у овим далеким крајевима од БиХ, прескачући оволики простор србског језика и какве везе ови становници Црне горе имају са Босном, осим што се у значајној мјери досељавају у Сарајево? Можда је боље назвати тај језик сарајевским, а не босанским, јер није Босна само Сарајево.

Душко Бошковић, војно-политички синтетичар