Снајпер
И тако се задесим у епицентру рата из чисте необавјештености и вјере у погрешне ствари. И док се осврнеш око себе, у жељи да схватиш и похваташ шта се у ствари дешава, већ се позатвараше
обручеви и унутрашњи и вањски, и крену крчкање у сопственом сосу уз надзор организатора рата. Кризне ситуације су катализатори, убрзавају све процесе, и добре и лоше. Што је кренуло ка лошем пропадне још брже, а што је кренуло ка добром издобри брже. Све што је било лабаво прикачено и причвршћено, отпада. Као да неко отреса воћку свом снагом. Мени је у том свом метежу прорадио из вицева познати црногорски ген. Све ми је било мрско да радим, чак и да дишем. Срећом није било хране довољно па се нисам морао замарати са жвакањем. Послије сам схватио да је разлог за то био што се вода није хтјела попети без струје на једанаести спрат, па сам у ствари чувао снагу за доношење воде у стан.
Стално нам је неко долазио у стан, заједничка невоља је појачала и умножила дружење међу станарима. Иначе невоље разних поријекала нагњавају људе да се згушњавају у групе. И онај већ споменути пробуђени ген ме је натјерао на изумитељство. Да бих смањили устајање ради отварања врата многим комшијама, држали смо врата откључана, а да бисмо знали да је неко отворио врата направио сам склопку на пуњиве батерије из паник расвјете која је палила аутомобилску сијалицу и укључивала зујалицу, када неко само отшкрине врата. Тако да није било шансе да ико отвори врата, а да станари у стану то не сазнају. Са врата смо скинули плочицу са презименом као многи, да отежамо разним полицијама идентификовање србских станова, па је у стан улазио углавном само онај који је знао гдје је кренуо, дакле познат укућанима.
Али нас је зато пресјецало свако куцање на врата, што значи да није на вратима нико од познатих комшија који знају да су врата незакључана, те улазе без куцања. Углавном на врата куца неки проблем који се рјешавао тако што се умиримо и не дишемо, док не престане куцање, или отворимо па шта буде, од судбине се не може баш увијек побјећи. И тако закуца неко на врата. Проблиједисмо у први мах, али одмах након тога примјетисмо да је куцање некако више слабашно и стидљиво, него снажно и одлучно. Супругина женска интуицијиа предосјети да се не треба плашити и храбро отвори врата.
Кад тамо дјечарац задихан, исколачио очи одушевљен чињеницом што му отворише врата и што се није узалуд пењао на тако висок спрат.
– Тето, послала ме тета Јасмина да јој одмах дође твој муж, али одмах!
Моји родитељи су се дружили са једним дивним паром, тзв. мијешани брак, али не само по принципу мушко-женски микс, него вјерско-национални микс. То је било нормално и ништа необично у овим предјелима и у Краљевини и у Републици Југославији, али сада су такви случајеви већ сви редом за номиновање за Нобелову награду. Схватио сам из тона молбе да се нешто нежељено десило, да ме се не зове на јело и пиће, којег иначе није ни било у потребној мјери тих година. Навукао сам патике, и тако брзо сјурио низ степенице свог небодера, улетио у други, узјурио и право на врата, да нисам стигао ни да се задишем. Отвори ми тета Јасмина, али пошто видјех да не бијаше уплакана, паде ми терет са срца. Значи, није била мртва глава у питању.
– Како сте? Ево мене брже него да сам телефоном звао. – сада ја задихан и исколачених очију прозборих. – Ма ево, није добро, али је боље, како је могло бити. – Шта се догодило? – Супруг ми је погођен, ено га лежи у соби, не може да хода… – Аууууу, не ваља… – Погођен је у обје ноге, а мора у клозет, а око нас све ђутуруми, нејаки па слабо могу шта да припомогну. Требаш нам да га одведемо на шољу.
Пролети ми кроз главу мисао, што је много боље него гелер, да је ипак све испало добро. Човјек је у комаду са прострелним ранама. Зарашће то. – Чика Жути, шта вас то снађе? – Ево видиш. – показа ми завијена стопала обје ноге. Него, дај да пробам да се ослоним на тебе па ћу некако на пети ове једне ноге што мање боли до клозета. – Хајде, само лагано није никаква журба. – Богме јесте. Притужило, а ова моја Јасмина не може да ме понесе. Добро је мени мој ћаћа говорио да жена мора бити стамена, да мора моћи понијети као товар.
Некако се уз стењање обојице, моје, пошто је чика Жути био крупан човјек и тежак за носање, а и његово пошто су га ране бољеле, догегасмо до шоље. А онда поново назад до кауча. Понудише ми да сједнем да одморим, нађе се ту и нека ракија, што бијаше ријеткост. Обично су сви попили све залихе алкохола што су имали по кућама, рат се одужио преко свих очекивања нас који смо мислили чак да га неће ни бити, па се залихе испразниле.
– ‘ајд живјели. Добра ова ракија.- из љубазности похвалим ракију, иако нисам био тог мишљења. Знам да није добро лагати, али некада се мора. – Правио сам је са комшијом од риже и шећера у претис лонцу, нисмо баш очекивали да ће да нам успије. Него ти пажљиво са њом, двије попијене чашице те осљепљују на једно око, а четири на оба. – насмија се чика Жути. – Доста ми је ова једна чашица, нисам снајпериста па да ми не треба једно око, задужише ме са крампом, и требају ми оба ока да ноге себи не пребијем.
И тако засједосмо обојица, нађе се ту и меза, неко недефинисано месо које су нам дијелили у хуманитарној и неки тврдкаст кекс. Ја сам иначе за њих двоје увијек био клинац и дијете из комшилука, али сам у међувремену израстао, оженио се постао одговоран човјек и накупио довољно животног искуства и сада сам могао сасвим равноправно да разговарам са много старијим од себе, са људима који би родитељи могли да ми буду. А и ракија увијек припомогне попуштању кочница.
– Чика Жути увијек сам се питао зашто вас сви зову Жути, када сте у ствари тамнопути. – То је зато што сам радио у „Водоводу и канализацији“… – ?! – … а у ствари сам више проводио времена у канализацији него у водоводу. – Аахахааааа, – насмијах се ја грохотом послије првобитне зачуђености – драго ми је да вас није напустио ведар дух, него, како да Вас тако погоди метак у оба стопала, заиста необично. Мора да је снајпериста, не вјерујем да је какав залутали метак.
– Кренуо сам до Адре, рекоше да су ме видјели на списку за пакете. Имам родбине и у Србији која ми је редовно слала пакете. И рекох себи, када сам већ скоро на пола пута до центра града, узећу пакет у повратку, а одох скокнути до рођака који је живио у центру, да видим како он девера са свом овом несрећом што нас снађе. Пред раскрсницом видим пише „Пази снајпер“, народ претрчава, па рекох себи одох и ја, не чини ми се преопасно. И како кренух претрчавати одједном се нађох на земљи, у први мах ми не би јасно шта се догодило и откуд се нађох на земљи. Неке жене почеше запомагати гледајући у мене и схватим да сам погођен, а онда и видјех гдје. Некако сам се одвукао до неке бетонске жардињере и ту заклоњен легао, смишљајући шта да урадим слиједеће. Појави се однекуд неки Голф, утрпаше ме у њега и правац у болницу. Срећом се некако све брзо одиграло, нисам превише искрварио. Ваљда ципеле држале стегнуто рану. Уведоше ме у неку просторију на обраду рана и превијање и ту се баш потрефи да је на смјени био мој друг из клуба. Заједно смо тренирали одбојку, ја сам добро набацивао лопте, а он је убитачно смечирао, закуцавао је противника за патос, баш смо се добро надопуњавали. Знамо се годинама иако се нисмо пречесто виђали и би ми драго да је неко познат уз мене у оваквој ситуацији. Охрабривао ме је док је чистио ране на оба стопала, рече ми да ћу чак поново моћи играти одбојку. И објасни ми да се тачно види улазна рана како је метак прошао кроз горње стопало лијеве ноге која је била у закорачају и како је метак изашао на табан и направио нову рану забивши се у друго стопало десне ноге које је тада било на земљи одгуривавши се о тло. Упита ме гдје се то догодило и ја му објасним. И онда он онако уз пут рече: „Значи када си се враћао кући из града“. Ја му кажем да се нисам враћао кући из града, него баш супротно, кренуо сам у град рођаку. Одједном се мој друг укочи и занијеми. Нисам до тада никада видио човјека који реагује као на прекидач. Питам га шта му би одједном. Рече ми полугласно да мене није погодио снајпер са Грбавице него из супротног правца. И рече ми да о овоме никоме ништа не говорим, преозбиљна је ситуација.
– Значи, чика Жути, да онда ни ја о овоме не говорим никоме ништа? – Да.
Извор: Ћирилица
