Pacov

  • Чобе, дај ми један вињак!
  • Vinjak?! Šta će to biti, obično piješ sok.
  • Не пијем кад возим, али сада баш морам једну чашицу да тргнем. ‘ај’ дај ми и сок, немам разлога да га се одричем.
  • Koji li su tebe jadi snašli?
  • Ни сам не знам. Прихватио сам се једног посла, није ни нека плата  није ни неки посао, али све је добро само да не дангубим.
  • I to što kažeš, mada mnogi više vole da dangube, znaš i sam za onu narodnu: „Ne mogu me tako malo platiti, koliko malo ja mogu raditi“ 🙂
  • Прихватио сам се да развозим храну људима који су на социјалној помоћи, а не могу да дођу до кухиње, задужио кола, нису нека, али служе потреби. Не зна се ко ће се прије распасти, она или ја. Да видиш само ти то гдје људи живе и у каквим условима. Стужи се човјеку све. Прво возиш по неким брдима, нема ни асвалта, да нема колеге са мном који зна пут и који помаже око подјеле хране, изгубио бих се у тим недођијама сто пута. Не бих се знао вратити назад.
  • Nemam ti ni ja ništa bolje za ispričati, kako onomad sahranih u kratko oba roditelja, pa mi se desio problem oko nasljedstva, i nikako to da se riješi, a ja još baš tih dana ostadoh i bez posla, pa se zbog toga posvađah i sa djevojkom, mislio sam da jadnijeg stvora od mene nema. I onda sam vidio čovjeka bez ruke kako prevrće po kontejneru i traži nešto da pojede. Nije mi ličio na odbjeglog pacijenta iz ludare koji to radi iz svog ludila. Stvarno je uzeo nešto iz smetlja, otpuhnuo kao neko trunje i počeo da jede, meni se utroba prevrnula. Mislim da mogu da te razumijem. Ima svakakvih ljudi svugdje.
  • Мени се чини да и ови људи којима разносимо храну, да није нас морали би исто радити, превртати по контејнерима, мада ови неки имају и комад своје земље, можда би могли шта и посадити, мада и то тражи напоран рад и сталну бригу, за шта ови нису баш способни.
  • Nisi mi izgledao kao neko tako svilenkast i osjećajan pa da te to toliko pogađa.
  • Нисам ни ја знао. Толико сам се филмова и серија на ове теме нагледао, да сам мислио да сам огуглао и постао имун, али када се сретнеш са оним што гледаш на ТВ у животу и то у својој околини, онда се нагло освјестиш и схватиш да филм није уобразиља, машта… филм опонаша живот, и често када мислиш да се у филму у нечему претјерује, живот ти покаже да је много суровији од филма, јер у животу нема глумаца који одиграју неку тужну и тешку улогу и онда оду својим послом у топли стан, отворе хладњак и бирају шта ће да једу. У животу је све болно стварно.
  • Stani, moram da poslužim one tamo za onim stolom.

Zapalih cigaretu, ali naopako, filter pocrni. Nije mi se palila druga cigareta. Prelomih cigaretu i bacih u pepeljaru. I učini mi se rupa od eksera u zidu nekako interesantna pa se baš zagledah u nju. Prenu me iz razmišljanja konobar.

  • I?
  • И ништа. Возим тако са једног мјеста на друго и вртим по глави, како ли онај човјек живи сам,  нема струју, не гледа ТВ да му прекрати дане, са киме ли може да по коју ријеч размијени, да не подивља или падне у депресију. Питао нас када ћемо доћи, ја му кажем да ћемо опет сутра у исто вријеме, а он каже не мислим на то, знам да ћете доћи да опет храну донесете, него када ћете доћи па да мало посједимо, а ускоро ће ми и слава, па да навратите. Колега ми рече да је остао без жене, а дјеца су му вани, и чини ми се да му се и не јављају, а њему незгодно да га шта питају око тога. И таман мислим да сам се нагледао дна, стигосмо на адресу код неке жене, куцамо на врата, ништа. Ја позвоним, звоно не ради. Каже колега да ни она нема струју, искључили јој због неплаћања. И таман када сам помислио да овде нећемо обавити посао, отворише се врата. Умало ми из руку не испаде мањерка. У мене је гледала жена без носа, имала је рупу на образу. Нешто је говорила, али ја сам био шокиран, нисам је ништа чуо од бубњања у глави, само сам видио да отвара уста, али њен говор нисам разабрао. Колега је видио да сам се смео, па јој је дао слиједовање, а мене повукао за рукав и питао: „Идемо ли?. Рекох колеги, брате, зашто ми ниси рекао за ово, да ме припремиш. Он ми рече да ми је о томе говорио у колима прије него ли ћемо стићи на адресу, да се не изненадим, да је не повриједим неким својим коментаром, јер сам познат као спадало, али ми каже да га ја очигледно нисам слушао, да сам био у неком свом свијету маште. Ударих љутито од волан: „Какав свијет маште, човјече драги, мени онај човјек што му се дјеца на јављају из иностранства, и то је још једно женско дијете, није излазио из главе“. Каже ми колега: „Ееее, мој ти. Ја сам са једним другим возачем тако ишао по терену и дијелио храну, од врата до врата и када смо дошли до ове жене звоним ја на врата, тада је имала струју, и нико не отвара, па онда обиђемо кућу да видимо да није у башти, па онда до шупе, па опет на врата. И мени не даде ђаво мира, ја за кваку и отворим врата и вичи „бако, бако!“. Уђох у једну просторију, нема је, па у другу, а тамо она лежи на поду, а пацов велик као мачка јој гризе лице. Пренеразио сам се горе него ти сада, нисам вјеровао својим очима, то ни на филму нисам видио. У том се појави и овај твој предходник, возач, и када је то видио, отрчао је вани и повраћао“. Саслушам ти ја тако још гору причу од ове моје, за коју сам мислио да је грозна.
  • Jezivo… nevjerovatno…pa šta je bilo…strašno…
  • Жена је вјероватно имала мождани удар и пала, и како никога није било у близини од старосједилаца, нико није ни обраћао пажњу зашто се не појављује данима у башти, нити је то кога интересовало. Несрећом је био и викенд, храна се не носи преко викенда, у петак се подијели слиједовање за преко викенда и то је то. Ко зна када је она добила удар, можда у петак, можда у суботу. Али у понедељак је пацов одлучио баш пред наш долазак да уради ово што је урадио.

Diže se Čobe, moj omiljeni konobar, jer je više od pukog konobara, nije mu mrsko istinski saslušati sagovornika, a ne reda radi da bi prodao koje piće više, a umije i koju pametnu dodati. Naspe on dva vinjaka i donese nam za sto.

  • Nećemo se kucnuti. 
  • Нећемо.
  • E moj svijete…
  • Таман сам се навикао да баки могу да погледам у очи, а да ми не види у очима да сам престрављен, рана је и зарасла, али је и даље изгледала језиво, бака је једног дана умрла. Нисмо знали даје имала игдје икога, али се однекуд појавио неки рођак из иностранства који је наслиједио кућу и имање и сада то продаје. А до тада се ни је ни јављао нити смо примјетили да се ко о њој брине.
  • E moj svijete…
  • Нећемо се куцнути.
  • Nećemo.
  • За покој душе.
  • Za pokoj duše.

Posvećeno korisniku Javne kuhinje.

Duško Bošković, djelilac hrane