Чичини четници

Колико пута вам се десило да вас на интернету привуче неки наслов, и када кликнете да видите тескт који се крије иза наслова констатујете да текст не да нема никакве везе са насловом, него нема ама баш никакве везе једно са другим.

Слично је и са овим текстом којег сте кренули читати на основу наслова, није уопште онакав каквог очекујете угледавши овај наслов. Шака ми је допала једна књига из два дијела коју препоручујем свима да је прочитају, маните се страних писаца, они не пишу о нама него о својим народима и нацијама, ово је књига о нама.

Ево о чему пише Светозар Вукмановић о устанку углавном србског народа, остали су се углавном извлачили и радили против устаника. Светозар је иначе Црногорац, као и Ђилас, тако су за себе говорили, а обојица су водили устанке, један у НДХ други у Црној гори.

Док су у свим другим дијеловима окупиране краљевине Југославије имали проблем са одзивом на општи устанак како би се дијелила судбина са нападнутим СССР-ом и Нијемци развукли по фронту, у Босни је Светозар имао проблем са претјераним одзивом, сви су се Срби дигли на оружје, те се појавио проблем увезивања толике масе људи у један ефикасан систем.

Ево шта пише Темпо шта му се догодило у ослобођеној Рогатици:

Стигао сам у тек ослободену Рогатицу; ту је командант Славиша Вајнер Чича постројио војску и предао ми рапорт. Послије обиласка јединица одржао сам говор. Изненадило ме је што моје ријечи не изазивају готово никакво одобравање људства. До тада сам вјеровао да нијесам лош говорник; а и радило се о стварима које би морале изазвати одушевљење! Говорио сам о успјесима које су партизани постигли у борбама широм Југославије. Људство је ипак ћутало, ни једног знака одобравања! Тек када сам почео говортти о успјесима које су постигли партизани и четници Владе Зечевића у западној Србији, настала је извјесна живост. Неко је из строја добацио:

– Једва једном да поменеш и четнике…

Осјећао сам се непријатно. Очекивао сам да видим нашу, партизанску војску која је ослободила један град, а сусрео сам се са војском која није наша мада стоји под нашом командом. Прекинуо сам говор и позвао команданта и комесара одреда:

– Хоћу да разговарам са командантима и комесарима чета и батаљона! Смјеста их позовите! – строго сам наредио.

– Па, ми немамо комесаре ни у четама ни у батаљонима насмијао се Чича.

– Како то? – одмах сам реаговао.

– Једноставно, немарно ни једног комунисту у четарна и батаљонима …

– Добро, онда позовите команданте и командире – рекох схватајући ситуацију.

Стигли су одмах. Пошто смо се поздравили, сјели су на понуђене столице. Настао је тајац. Посматрао сам их – све млађи људи, сељаци. Импресионирала ме њихова одлучност. Али на капама нема петокраких звијезда! Умјесто њих кокарде бивше краљевске војске. Имао сам осјећај као да су преда мном туђи људи. Најзад сам проговорио опорим, непријатним гласорн:

– Наш знак није кокарда, него петокрака звијезда!

Они су се тргли. Нијесу очекивали такав почетак разговора. Погледали су се међусобно. А онда је један рекао тихим алл одлучним гласом:

– Само с нас мртвих можете скинути ове кокарде! Ми смо се пред јеванђељем клели на вјерност.

– Кокарде носе четници. Ако сте четници, зашто не идете мајору Тодоровићу, у његов штаб? – упитао сам их још увијек грубирм гласом.

– А не! – брзо су реаговали.

– Не идемо ми к њему. Тамо су официри који се боре за стару Југославију.

Дошао је ред на мене да се изненадим. Ти људи нијесу партизани, али нијесу ни четници! Шта су онда? То питање ми се све више наметало.

– А за шта се борите?

– Боримо се за слободу, али и да се више никада не поврати стара Југославија. Она нас је и довела до овога.

– А зашто сте под Чичном командом? – наставио сам са питањима.

– Зато што је меду првима у свим борбама . . . брине се о војницима као о својим друговима … зато остајемо под његовом командом.

– Био сам разоружан њиховим аргументима. Они се боре за ослободење, за нешто што неће бити стара Југославија. А каква треба да буде та нова Југославија, они нијесу знали. Њихово сазнање о томе шта треба мијењати у старој Југославији сазријеваће напоредо са развојем борбе. Ако је тако, зашто да не буду у нашим редовима, макар и са четничком. – кокардом! Брзо сам донио одлуку:

– Останите у нашим редовима! Чак и са тим кокардама.

Нијесам сумњао у исправност онога што сам учинио, али ме је бринуло како постићи да људи који су пошли у борбу за нешто ново доду до сазнања за шта се треба борити. Били су нам потребни такви комунисти који ће знати да се приближе тим људима, да као Чича и његови другови из штаба кроз борбу стекну њихово повјерење! Али гдје наћи такве кадрове? Они који долазе из Сарајева сувише су млади и неискусни, научени на удобан живот. Људи их не примају. Разбијајући главу тим питањима, увијек сам долазио на исто: кадрови се морају наћи међу људима који тренутно носе кокарде! За то треба много преданог рада. То је најтежи задатак који је стајао пред нама. Ако га успјешно ријешимо, обезбиједићемо побједу револуције. То ми је било јасно послије првог сусрета са устаничком војском.

Има једна народна пјесма из другог свјетског рата и ових крајева: „Романијо високога виса, ђе ´но чича војнике пописа“.

На овом фотосу се види споменик Славиши Вајнеру – Чичи у сред Соколца. Његово лице је оскрнављено бојом. Нису то урадили сљедбеници идеје Чичиних четника – вајнеровци, него сљедбеници Чичиних четника – михаиловићевци.

Иначе је цијели овај спомен парк имао бисте народних хероја које су поскидане, те је СУБНОР накнадно поставио мраморне коцке са изливеним рељефима лица хероја које је теже уклонити или продати као секундарну сировину и претопити.