уторак, мај 28, 2024
Приче

Прича о каишу

Имам овакав каиш, ЈНА, гардијски. Нисам био у гради иако имам њихов каиш, купио сам га преко огласа. Младалачка жеља, пошто сам жалио сам што нисам био у гарди него обичан пјешадинац. Многи су у Југославији жељели да буду припадници елитних јединица, част је било служити држави, радити за њену државну безбједност. Шта може зрео, нормалан и одговоран човјек да пожели везано за своју државу него да буде њој од користи, за чију сувереност су његови предци пролили крв. Неће ваљда радити против ње, али узалудно је ово објашњавати људима који немају осјећај за државу, па не бих даље о томе.

Ходајући са овим каишем по граду сам доживио више лоших коментара него добрих, а број изненађених људи, помијешаних емоција је био највећи. Није лако носити ово знамење у средини која је гласала масовно да се одцијепи од Југославије и гдје су на власти углавном они чији су предци изгубили рат и били на страни окупатора или њихови сљедбеници. Сада је исплативо крити се иза крстова и полумјесеца, јер тада глава најмање боли, мада се и најмање користи.

Мој кум се преселио у Канаду и продавао је стан којег је наслиједио од оца, а који га је добио од комуниста који су иначе дјелили станове радницима, па како је Канада земља далека и из те даљине се не могу обављати послови овдје, ја сам узео на себе да измирујем нека дуговања како би стан могао да се прода.

И тако кренем у сједиште стамбеног управитеља да платим не баш мало дуговање. Покуцам на врата правног одјељења и уђем у уред. У њему сједе два млада правника, један преко пута другог, сваки задубљен у свој екран рачунара као да играју пасијанс, а у ствари читају службени лист. Представим се и кажем зашто сам дошао. Одушеве се када су чули да има неко ко жели добровољно да измири дуговања.

И тако док сам чекао да се одштампа листинг дуговања, упита ме правник и не гледајући у мене:

– Да ли тај каиш носиш у незнању или имаш неке везе са комунистима?

Право да вам кажем, јако сам се изненадио неочекиваном питању поготово што нисам ни уочио да је неко од њих двојице пиљећи у екране рачунара примјетио мој каиш. Прво што сам помислио је било да ће сада да ме и они пеглају како је комунизам умро, како је то тамница народа, културни геноцид, како је то диктатура и терор невиђених размјера и сличне глупости. Немајући обичај да ишта кријем, рекао сам им јасно и гласно:

– Немам ја шта да кријем нити да се чега стидим, био сам члан Савеза Комуниста Југославије, примили ме на факултету, лијеп говор о мени одржали као да сам умро, добио сам, као и сво остали које су тада примали, црвени каранфил у знак добродошлице у Савез. Од мене нећете чути нити једну ријеч против Југославије нити против комунизма. Не спадам ја у оне шупке (ово нисам рекао, али тако мислим), који живе у стану добијеном од комуниста, лијечили се бесплатно и школували и себе и дјецу, а онда пратећи данашњу моду опљунем против њих и када то од мене и не траже, јер мислим да тако треба и да ћу се тако допасти новим окупаторима. Тако вам је то омладино моја.

Смијуљи се млади правник, он се и не сјећа нити те државе нити система, вјероватно је само слушао приче од својих родитеља. И онда ме изненади питањем:

– Мора онда да навијаш и за Жељу?

– Ногомет ме баш и не интересује, али само породично навијали за тај раднички клуб, деда ми је радио на жељезници и по логици ствари смо сви навијали за клуб којег су основали жељезничари.

– Знаш шта? – упита ме он, а ја претрнуо у изчекивању на коју ће страну ова ситуација да превагне.

– Не знам, али тако ти је то друг мој, немам ја чега да се стидим нити шта да кријем, ово ти је сва истина па ти види шта ћеш са њом.

– Знаш шта, ја ћу теби да опростим ове затезне камате на име петокраке на каишу, а на име „Жељезничара“ и ове трошкове једног рочишта, али не могу и другог, јер мора постојати једно, пошто ти је кум тужен на суду за дуговање.

Нисам могао вјеровати ушима шта чујем, јер сам обично до сада слушао само придике и паметовања поводом мог гардијског каиша. Поздравио сам их са „Слобода народу“, пошто ми оно „смрт фашизму“ некако преоштро дјелује, ипак није рат. Нека и фашисти живе, има мјеста под небеском капом и за њих. Омекшали смо ми комунисти, не ваља то. Ови су поново осјетили да смо у ствари хумани покрет па су поново дигли главу да нас тамане. За почетак врше медијску припрему ширећи мржњу према нама као да нисмо људи, а најближи смо тој категорији. А ми будале прихватили ону глупост из хришћанства да окренемо и други образ када нас ошамаре у један. А фашисти само шамарају, немају намјеру стати. Изгледа да је спас у напуштању неких хришћанских догми од којих имамо само штете.

Срео сам послије неколико дана још пар јарана који су такође морали измиривати дугове пошто су продавали станове и одлазили из града, нису имали гардијске каишеве нити су навијали за Жељу, па су им правници такође опраштали затезне камате. Управа стамбеног управитеља је била одушељна што народ плаћа дуговања, па су у том одушевљењу многима излазили у сусрет и опраштали камате вођени логиком, да је добро што уопште добијају новац од дужника, па сада још треба и додатно да им компликују живот тражећи камате које неће добити. Само ће се повлачити по судовима.

Иако је скоро свима била опраштана камата, ипак је ова епизода коју сам доживио у којој ништа нисам додао нити ишта одузео, пријала срцу.

Није све пропало иако тако изгледа.

Слобода народу.